Odluka da ostanete sa partnerom zbog dece njima zapravo neće doneti ništa dobro, ako će živeti u domu ispunjenom negativnošću i nedostatkom ljubavi. Mnogi disfunkcionalni brakovi se održavaju zbog ovog razloga, izgovora, misleći da će decu na taj nacin sačuvati lošeg iskustva razvoda. Medjutim samo fizičko prisustvo roditelja nije dovoljno ako dete svakodnevno ili često vidi roditelja koji je nezadovoljan ili nesrećan.
Razvod ne mora nužno imati loše posledice, mnogo je gore živeti u nezdravoj atmosferi. Često u praksi volim da navedem primer gde stjuardesa kaže da prvo sebi stavite masku sa kiseonikom pa detetu ili osobi do sebe. Tako je i u braku. Roditelji svojim primerom detetu daju “uputstvo” za život. Ako ne dozvolite sebi da budete srećni, kako to da objasnite detetu? Živeti nesrećan a govoriti deci da budu srećni, da grade zdrav odnos sa partnerom je isto kao i da pušite cigarete ili ste alkoholičar a njima govorite no no.
Mnogi roditelji postaju najbolja verzija sebe tek kad srede svoje zasebne živote nakon razvoda. Kad ste vi srećni biće i drugi oko vas. Uloge u braku su dvojake. Suprug i supruga, i otac i majka. Razvodom prestaju biti muž i žena, ali ostaje uloga oca i majke.
Ostajanjem u disfunkcionalnom braku deci šaljete poruku da je ok trpeti nešto što nije dobro, da se ne treba boriti za sreću, da treba pristajati na nešto nam ne prija i ne ispunjava, da odnos između partnera treba da je konfliktan, da je distanca u bliskim odnosima prihvatljiv i da nepoštovanje, suze, vikanje sve treba zataškati. Nad jalovom zemljom ne vredi tugovati. Tamo gde nije nikla ljubav ne vredi je tražiti, već otići.
Kažete želite najbolje za svoju decu, da li je to poruka koju želite da im pošaljete ili da je ok imati pravo na svoj život? Pokažite im hrabrost, pravo na izbor, i da ako pogreše i sami u izboru partnera to ne znači da nemaju pravo na novi početak. Pokažite im da su odgovorni za svoju sreću, baš kao i vi.