Ništa ne može na silu, bar ne ono što je pozitivno i što bi imalo dobar ishod. Mnoga ponašanja drugih imaju dobru nameru da nas navedu na nešto bolje a mi ih doživljavamo kao pritisak, kritiku pa bežimo od njih oni su nam krivi za nešto a zapravo bežimo sami od sebe. Odlaganjem i bežanjem od istine udaljavamo se od sopstvenih želja a sami smo odgovorni za svoju sreću.
Kad god nam nešto zasmeta na šta nam neko ukazuje treba da shvatimo da je vreme da to menjamo ako očekujemo nešto drugo. Nisu nam krivi drugi već mi sami.
Aristotel je rekao : ” Ono smo što neprekidno činimo. Stoga je moć kontrole našeg delovanja moć kontrole našeg karaktera, a moć kontrole našeg karaktera je moć kontrole našeg života”.
Možemo zaključiti da nam je život takav jer smo izabrali da radimo stalno isto i ne prihvatamo poruke koje nam drugi, pa i život šalje. Baš kao i moja klijentkinja koja kaže da momku stalno govori da treba da provode više vremena zajedno, da on stalno radi isto a očekuje da ona sve prihvata. Njegov odgovor je ljutnja i izgovori. Odnosno ne prihvatanje odgovornosti.
Medjutim niko od njih nije spreman da primi poruku koju mu ovaj drugi šalje. Jer njemu je očito tako dobro ili se plasi promena a ona će verovatno da ode iz te veze kad shvati i prihvati kako stvari stoje ili možda i nastavi da se vrti u krug, ko zna. Pa, posle nema ljutnje, jer ipak imate priliku da čujete poruku koju vam drugi, pa i život šalje i da izaberete.
Najbolje rešenje je pogledati istini u lice i priznati sebi šta radimo.
Da li ste vi spremni da čujete poruku koju vam život saljš ili i dalje mislite da će vas isti put odvesti na drugo odredište?